Kakopedija Vaša online enciklopedija odgovora na svako kako pitanje
Detektor laži ( poligraf ) je uređaj koji prateći fiziološke procese u organizmu omogućuje da se prepozna kada neka osoba laže. Mišljenja o pouzdanosti ovog aparata su podeljena pa ih tako neki prihvataju kao validan dokaz a neki ne.
Kako radi detector laži
Prvi naučni instumentalni metod otkrivanja laži pronašao je italijanski kriminolog Čezare Lombrozo 1895. godine i on se zasnivao na broju otkucaja srca i pritisku krvi. Amerikanac Džon Larson je 1921. godine istovremeno beležio nekoliko telesnih reakcija: pritisak krvi, ritam pulsa i disanja. To je, ustvari, bila preteča današnjih savremenih detektora laži.
Detektor laži pokušava da zabeleži emocionalne reakcije koje prate osećanje krivice, kao što su promene u lučenju pljuvačke, broju otkucaja srca, ritmu disanja i temperature kože. Osoba koja se ispituje povezuje se preko osetljivih narukvica sa osetljivim uređajima pomoću kojih se beleže promene na pokretnu papirnu traku. Lice koje se ispituje sedi leđima okrenuto uređaju kako bi se sprečila mogućnost kontrolisanja zapisanih podataka i uticaja na rezultate ispitivanja. Ispitivač mora biti detaljno upoznat sa slučajem jer će samo na taj način moći da postavi određena pitanja. On, pri tom, postavlja niz pitanja koja nemaju nikakve veze sa slučajem, da bi se ustanovile kakve su “normalne” reakcije ispitanika. Posle toga se postavljaju oba tipa pitanja, i ona koja nemaju nikakve veze sa slučajem i ona koja imaju. Da bi se izbegla mogućnost slučajne reakcije ispitanika, određeni odgovor mora da se pojavi na najmanje dva različita snimka sa istom reakcijom.
