Kako napisati sastav na temu „Seobe“

Ovo je samo moje sažeto mišljenje i mislim da vam može pomoći da što bolje shvatite roman „Seobe“ Miloša Crnjanskog, ali ga nikako ne treba shvatiti bukvalno i samo u tom pravcu gledati. Bitno je da pročitate delo, jer u narednom tekstu nema prepričavanja, niti volim time da se bavim. Imate priliku da pročitate jednu od mnogih analiza (ovog puta u obliku sastava) i formirate svoje mišljenje u skladu sa svojim zapažanjem i ličnim pečatom.

SEOBE

Kada sam, pre par godina, ugledala roman „Seobe“, prva misao mi je bila da su to razni događaji iz istorije, mnoštvo zbivanja i činjenica o sudbini srpskog naroda. Čitajući shvatih da je ovo delo više roman stanja, zapravo ličnosti, poetski i psihološki. Emocije su potisnule događaje. Miloš Crnjanski nam, kroz ovo delo, govori o duševnim dilemama i nedoumicama, čežnji i nadi. Dominira čovek, pejzaž, pa tek onda istorija.

U ovom izvanrednom romanu tragika našeg naroda je oličena u liku Vuka Isakoviča i u slavonsko-podunavskom puku.

Vuk Isakovič je krenuo u ratni pohod, ali njegova nada u bolje sutra i neku promenu u svom životu i životu svog naroda, bila je mutna. Taj narod je bio izgnan iz svog zavičaja osnovavši u tuđini novi život. Bio je uznemiren, sklon seobama, jer su svi ti ljudi u tuđini bili podvrgnuti tuđoj vlasti u službi tuđih interesa. Srpski narod u tuđini doživljava najveću tragediju čija je srž u tome što odlaze na daleke frontove neznajući gde idu, povrh svega ne znaju zašto ginu, a oni koji prežive vraćaju se u svoj zavičaj koji je i dalje tuđina. Kakva ironija! A Vuk, što je bio dalje od svoje supruge, besmisao ratovanja mu je bio sve jasniji. Zgranut je sudbinom svog naroda i razočaran u borbu. On doživljava još jednu neprijatnost, mogu reći da je bila najgnusnija od svih, jer je suviše lična.

Naime, biva prevaren tako što ga supruga vara sa deverom, odnosno njegovim rodjenim bratom. Međutim, njega i dalje ne muče lični problemi, on celu situaciju sagledava objektivno, kao problem rata. Vuk oseća besmislene probleme rata, svog puka i naroda. Dok Dafina, njegova žena i Aranđel, njegov brat, doživljavaju ličnu muku.

U glavnim likovima romana dominiraju dva života, jedan realan i drugi koji sanjaju. Dafina je, Vukovim odlaskom, bila slomljena žena. Mislila je da odlazi u rat zato što je više ne voli. Svoju bol i muku ispoveda deveru, sve se više otvara Aranđelu. Govori o svojim strahovima i strepnji.

Aranđel nije bio oženjen, a oduvek je žudeo za Dafinom. Zapravo, kupio ju je za svog brata. Od Vuka se bitno razlikovao. Dok je Vuk bio niži i debeo čovek, njegov brat je bio visok i suv. Aranđel, mislivši da je Dafina divna, upušta se u ljubavnu idilu sa snahom ne misleći na brata.

Zapravo, svi oni su tragali za svojim zivotnim ciljevima, hitali ka svojim idealima, a sve je bilo suviše daleko i mnogima nedostižno.

Ovo delo ima ogromnu vrednost, jer govori o našem narodu koji postepeno gubi identitet, orijentaciju, a time i svest o sebi. Primorani na seobu, nisu imali gde da se vrate niti su znali gde da odu. Kao da su se našli na putu bez kraja, besciljno tumarajući, prepušteni tuđoj volji.

Prošle su godine i godine od stvaranja ovog izvrsnog dela, a ono nas se i dalje tiče, upravo zato što je u ljudskoj prirodi da verujemo kako je neko drugo mesto bolje od ovog gde smo, da je na drugom mestu početak lakši.

Upravo se tu uviđa veliki značaj romana. Shvatamo da nigde nije bolje nego u domovini. Na svakom drugom mestu smo samo pijuni ili se tako bar osećamo.
Iskorišćen, naš narod je uvideo svoju sudbinu iz pravog ugla i doživeo buđenje. Isto se događa u svim vremenima. U potrazi za boljim životom, čovek često izgubi porodicu i sve što je drago srcu njegovome, a najtužnija je činjenica da na tom putu ostavi i sebe. Zbog svojih ambicija, ideala i prioriteta, stradaju oni koji ga najviše vole i dolaze u različite situacije čiji trenuci rađaju skrhane duše i neizmernu bol.

Najgore je kada ljudi svoju tugu utope u greh poput glavne junakinje Dafine.
Roman „Seobe“ nam može biti velika pouka. U njemu opažamo prilike i šanse iz života koje mogu da povrede, kako lako može privid da uništi ceo čovekov pređašnji život, kako naše sopstvene misli i ubeđenja, kojima se vodimo, umeju vešto da slome voljene i one koji nas vole.

Ceo roman Miloša Crnjanskog predstavlja vapaj za srećom, oslikava čežnju, nadu, snove…
Vuk Isakovič je lik u kome je sazdan ceo srpski narod melanholično zamišljen. On je čovek koji treba da pomogne čitavom jednom narodu, a zapravo ostaje gubitnik i kao ratnik i kao čovek.

Kod Dafine i Aranđela ne opravdavam strast i romansu, ipak to smatram najgorom izdajom. Niti je ona jedina žena na svetu, niti on poslednji muškarac. Moglo je sve to i malo drugačije, bar iz obzira prema deci. Mada, ko sam ja da sudim ili opravdavam?
Niko ne zna šta je u jednoj skrhanoj duši.

Ovo delo je ipak o stradanju nacije, ali i svih života pojedinačno…priča o rasturanju jedne porodice, o prolaznosti lepote, sreće. Ovo je roman o bekstvu čoveka iz jave u san, kao alternativa za sva stradanja i lutanja, grubosti i surovosti situacija iz života.