Kako analizirati pripovetku Glava šećera

Radeći pripovetke u školi nailazimo na pripovedača koji u svojim delima rasvetljava društvene okolnosti svog vremena. U svojim pripovetkama prikazuje razvoj kapitalističkog odnosa u Srbiji, akumulaciju kapitala, pojavu zelenaša i težak položaj seoskih porodica koje ekonomski propadaju. Naime, srpska pripovetka postaje bogatija za jos jednog naratora, a to je Milovan Glišić. Ovaj gospodin nam predočava kako seljak lako pada u kandže zelenaša zbog neznanja i neiskustva, ali i zato što je nezaštićen. Takav seljak je žrtva podmitljivih činovnika koji izvlače korist iz propadanja seoskih porodica, odnosno imanja. Glišićevo delo koje ostavlja jak utisak i kome sam posvetila najviše pažnje je „Glava šećera“.

Kako analizirati pripovetku Glava šećera

„Glava šećera“ je najpoznatija Glišićeva pripovetka. U njoj vidimo kako seljak Radan propada, gubi sve materijalno zbog zaduživanja kod zelenaša. U drugom delu postajemo svesni mita i korupcije seoskih činovnika, jer tu pisac opisuje njihovu inteligenciju kojom potkradaju narod. Seoski kapetan bio je Maksim Sarmašević i imao je pomoćnika Đuku.
Najprisutniji je motiv podvale.

Maksim Sarmašević se razlikovao od drugih kapetana po lepom izgledu, finim manirima, bio je uglađen i uredan. Njegova kancelarija je bila čista, nije smrdela na alkohol (kao kod drugih činovnika), nije bilo zaudaranja na hranu i surutku. Prozori su stalno bili otvoreni, cveće na stolu i sve je mirisalo na čisto. Sve to je probudilo poverenje kod naroda i predstavljalo odličnu masku njegovim težnjama i ciljevima. Kasnije se pokazalo njegovo pravo lice. On je iskazao svoje lukavstvo i pohlepu na, do tada, najfiniji način, jer je sa jednom glavom šećera zaradio bogatstvo.

Sarmašević je sa svojim pomoćnikom obilazio sva mesta u svojoj službi i razgovarao sa seoskim gazdama i ostalim seljacima. Bio je jako predan razgovorima i pametno je pričao sa čime su se svi slagali. Ništa u tome ne bi bilo pokvareno i pohlepno da nije angažovao svog pomoćnika Đuku da dovrši podvalu. Naime, Đuka ljudima prodaje glavu šećera, čineći im tako uslugu da bi se dodvorili kapetanu dajući mu istu.

Interesantan je simbol „glava šećera“ i njena uloga.

Kapetan nije primao mito i postajao je jako ljut kada bi mu neko to pomenuo, zato nije primao hranu i pića, ali glavu šećera je uzimao, jer je to bilo namenjeno njegovoj deci. Tako je njegov obraz ostao čist u očima ljudi, a on postepeno sve bogatiji.

Glava šećera sa svojim vlasnicima je prestala da putuje. Kada bi neki čovek dolazio u kancelariju, kapetan bi mu odbijao pomoć dok ne donese „ulaznicu“, zapravo glavu šećera koju je prodavao Đuka. Uvek ista glava, iz ruke u ruku, malo okrnjena, skupila je dosta para za svog gosporada.

Ljudi su shvatili podvalu ali progutali je i ćutali, jer kapetan, ako je bio zle volje, nikoga nije primao u svoje odaje bez nje, famozne i već svima poznate glave.

Ova pripovetka je realna i uperena protiv predstavnika vlasti na selu. U liku seoskog kapetana, Glišić je oličio surovu korupciju vlasti, njen prljavi odnos prema selu. Pisac poseduje dozu humora, ali tragika dela ga ne čini ni lakim ni zabavnim. Kroz ovu pripovetku naslikana je teška stvarnost sela i satirično pokazana samovolja bezdušne vlasti. Nekada se davalo očigledno, a sada to ide zgodno ispod ruke. U svakom slučaju, ova pripovetka je ljudima jedna od najboljih pouka – nije zlato sve što na prvi pogled zasija.