„Ljudi su pakao“, rekao je Žan Pol Sartr, ali niko ne može poreći da je život sam po sebi savršenstvo i da može biti mnogo toga, ali nikada beznačajan. Medjutim, on sa sobom nosi bezbroj nedaća koje krunišemo tugom i suzama. Postoje nužna zla koja nas, naviknute na sreću, dovode u sokak beznadja i kolaps. Jedno od tih zla koje nesumnjivo uzima svoj danak jeste i rastanak – životna situacija sa kojom se možda čak i najteže borimo, a bitke predajemo još na početku rata za koji znamo samo mi sami.
Najlakše je krvariti nad sobom dok neke jače maske, sa zasučenim rukavima, hitaju napred u nove pobede poput divljih zveri. A jos je lakše uzeti gram volje iz predstojećih redova, vidjenja i zakljucaka.
Kako preboleti rastanak
- Počnimo od toga da je život sam po sebi bol, ali i savršeno čudo. Dakako jednostavan, ali ga ljudi komplikuju – kako ko i kako za sebe.
- Ljudi jesu sreća i sreća je u njima, ali okolnosti i maglovite mogućnosti ih navode na radjenje ili usvajanje boli. I ma koliko sve bolelo i od nas činilo nesrećne i tužne, ne retko i jače, rastanak nas najpre navede na vrisak i pad u, naizgled, bezizlaznost.
- Sve je relativno i prolazi brzinom Japanskih vozova. Ništa ne ostaje isto.
- Koliko samo minuta otkuca nas život, a nama se čini kako uporno stojimo.
- Dok depresija traži novu žrtvu i dozvoljava nam da okrenemo glavu i pogled ponovo spustimo na prošlost, vidi čuda – evo novog pogleda, dugačak lanac novih, sentimentalnih misli. Koliko dela stoji iza nas da nam ozari umorna i tužna lica.
Ali ne može se uživati u tim trenucima srece, sve dok nam misli lutaju po prošlosti. Zato često srećemo ljude koji se sa setom i najdivnijim osmehom prisećaju i najskorije prošlosti, ali nikada nisu srećni i konstantno su nezadovoljni. - Lepo i ružno naizmenično kroji svoj put. To su dve suprotnosti čije se komponente konstantno sudaraju i tu su da nam pomute svesnost ili razbistre svaku mutnu stazu, utišaju vetar i osveže monotoniju svačije egzistencije.
- Kao što sve prolazi, nekuda odlazi, tako je i sa ljudima. Više puta smo u prilici da se oprostimo od nečega, da se sa nekim rastanemo na bilo koji način.
Sudbina nam najšešće servira bolne i teške momente, ali i razna zadovoljstva. - Koliko god da nam neka osoba znači, reći: „Zbogom“, nije lako.
Ostanemo bez teksta ili tačku napišemo suzama – najčistijim, slanim mastilom, produktom sopstvenog nemira.
Život je konfuzna nepoznata, sve što nas u njemu ne obori i slomi, čini nas jačim, odnosno otupimo na još jedno zlo. - Voleti i biti voljen je divno.
Poštovati i ceniti je potrebno, jer dobijaš tek onda kada daješ, bilo da su u pitanju osećanja ili materijalna dobra. Ali, treba biti realan i svestan da živimo u svetu gde su osećanja najmanje poštedjena, bilo da ljudima služe kao igračka ili ih koristi sudbina. - Treba živeti kako se živeti mora, dakle sanjati i maštati, uz uvek prisutnu istinu ili bar uverenje u istu. Ona nikako ne sme da ubija nadu i volju, jer je snaga volje jedina neograničenost kojom se treba celog života služiti.
- Medjutim, životne prilike umeju biti prilično nezahvalne i nepravedne, pa pucaju tamo gde najviše boli.
Pokušajte da razumete zašto drage i voljene osobe uvek odlaze, zašto nisu večno sa vama. Dobro znate da je to zakon prirode . Suprotnosti su tu da bi se smenjivale, medjusobno gonile i pobijale i činile nas život dinamičnim i punim života.
Osećate li život i zdrav optimizam u ljudima koji, od jutra do sutra, svakoga dana imaju isti plan obaveza i osoba?
Treba ovom svetu i mala doza zla, tuge i nezadovoljstva, savršen je osećaj kada posle reke suza okačimo osmeh najiskreniji, od srca. - Svaki rastanak ima za zadatak novi početak. Sve se dogadja sa razlogom, ne na izgled, ali tako je.
To što se osoba navikne na nečiju blizinu, reči, misli i dela, pa se u jednom trenutku mora ostaviti toga i krenuti napred, u susret nekoj novoj blizini i pojavi – to je njena obaveza. Mora spasiti sebe bede, jer život je jedan i kao takav neprocenjiv. Treba ići u susret „dobrim“ ljudima i vetru, što često uzima svoj danak i ostavlja za sobom samo krhkost, poljuljano samopouzdanje i tešku monotoniju propraćenu pesimizmom. - Naravno da nije lako izboriti se sa tim.
Ta praznina što raste bez tendencije da se ispuni; ta sećanja koja su prokleto nezaboravna; nostalgija za neponovljivom prošlošću koja u sebi krije sva ta divna lica – sve to će kasnije biti još jedan pogled na nezaboravne uspomene iz našeg trošnog života koji je, zapravo i bogat onoliko koliko ima uspomena. - Prividno loše stvari i pojave su tu da bi nam pomogle da što realnije živimo, da se nadamo pojmljivom i da što više učinimo prvenstveno za sebe.
Jer, voljeni i cenjeni jednom svakako moraju otići, a sebe imamo sve dok dišemo. - Imati sebe znači – biti u neraskidivoj, večnoj zajednici, bez straha da ce, kojim slučajem, već sutra biti rastanak na pomolu.
Ne osvrćući se na količinu bola koja proizilazi iz rastanka, čovek mora biti svestan činjenice da je to još jedna misija koju treba otkriti – šta nam zapravo život donosi u zamenu za ono što smo izgubili?
Vaša reklama u ovom članku?
Sponzorišite ovaj članak sa reklamom ka vašem sajtu, poslu, ponudi.. Budite brži od vaše konkurencije. Kliknite ovde za više informacijaSaveti
- Otvorite srce za sve nove, divne zivote i pojave.
- Osmeh na lice i izadjite iz svoje jazbine.
- Oslobodite svoj duh, zatocenici ste sopstvene tame.
- Budite zahvalni - jos uvek disete!
Upozorenja
- Ako se plasite uspeha i moguceg zaborava, ne pokusavajte da otvorite oci i pogledate ispred sebe. Zatvorite zaluzine i mocno se izolujte, jer cete jedino na taj nacin uspeti svoj bol da ostavite u zivotu, a suze na obrazima.
- Zivot nije crn ili beo, kako se moze ciniti u zavisnosti od situacije, ali ga mozete obojiti u sivo, samo je potrebna snaga volje.
- Jos bih dodala - s'vremen na vreme pozelite sebi sve najgore, da se nikada ne izvucete iz kandzi sopstvenog pesimizma. Cuda se dogadjaju, vrlo je moguce da vam se zelje ostvare.
Ovako treba mi pomoc…Posto mislim da ste vi upoznati u te stvari zelim da mi pomognete ako je to ikako moguce…Imam 15 godina i upravo sam zavrsila osnovnu skolu. Bila sam sa jednim deckom,on je moje godiste,on mi je prvi decko bio,i bili smo oko 7 meseci zajedno i stvarno sam ga puno volela a i on mene,a onda je jednog dana samo raskinuo bez nekog posebnog objasnjenja. Onda smo odlucili da ostanemo prijatelji iako sam znala da od toga nema nista. Ali ipak super smo se druzili ali ja nikako nisam mogla da prestanem da mislim o njemu. A onda je on poceo da mi,kad god ga pitam da mi ucini nesto,on je zauzvrat trazio da se ljubimo. I pozivao me je da se setamo i zezamo..a onda jednog dana samo je prestao da prica sa mnom kasnije sam saznala da je razlog za to njegova nova devojka. Dugo nismo pricali,onda mi se izvinio i rekao da bi se on druzio sa mnom ali ne sme zbog devojke. Ja sam se i dalje drzala na distanci,ali onda sam saznala da su raskinuli. Ali on i dalje nije pricao sa mnom,samo ponekad kad sam prolazila pored njega on me pogleda i nasmeje se. Onda me je na drugarskoj veceri pozvao opet da se ljubimo a ja sam pristala. Posle toga smo se videli par puta i on je pricao sa mnom i sve ali opet ne znam sta on u stvari zeli. I pre neki dan od kad smo na raspustu videla sam ga jednom ja sam bila u kolima i prolazila sam pored njega on me pogledao i nasmejao se,ja sam samo skrenula pogled…a i imala sam jos par momaka posle njega ali sa svima sam raskidala jer sam i dalje volela ovog prvog,i dalje ga volim,zivot bih dala za njega…ne znam sta da radim,kako da ga zaboravim i kako da se ophodim prema njemu. Molim vas pomozite mi. ::) <3