Kako stres utiče na pojavu dijabetesa

Visoki zahtevi posla, kratki rokovi i neadekvatna podrška na radnom mestu poznati su „okidači“ za stres. Osobe koje su na poslu izložene uticaju stresa imaju povećane izglede za oboljevanje od insulin-nezavisnog oblika šećerne bolesti.

Kako stres utiče na pojavu dijabetesa

Dijabetes tipa II je insulin nezavisni oblik šećerne bolesti koji se javlja u kasnijim godinama života tačnije nakon četrdesete ili četrdeset pete godine. Smatra se da su sedentaran način života, učestala gojaznost, neadekvatna fizička aktivnost, pored genetske predispozicije, glavni faktori rizika za pojavu ovog tipa šećerne bolesti. U svetu od šećerne bolesti, boluje više od 140 miliona ljudi i ovaj broj se svake godine sve više povećava. Incidenca ovog oboljenja trenutno raste tako brzo da je označena kao pandemija. Pri tom u dijabetes tipa II spada 90% svih slučajeva.

Stresne situacije, naročito vidljive i prisutne poslednjih dvadesetak godina, značajno su uticale na nastanak ove bolesti, posebno ako je postojala i genetska predispozicija za njenu pojavu. To ne znači da će sve osobe kod kojih je u prethodnim pokolenjima postojala ova bolest, oboleti od dijabetesa, i da do toga ne bi došlo veoma su značajne mere prevencije.

Ljudima treba savetovati da se što više bave fizičkom aktivnošću, aerobikom, šetnjom, plivanjem, da voze bicikl i sl., da vode računa o pravilnom načinu ishrane i da stres svedu, ukoliko je to moguće, na najmanju moguću meru.

Stres se smanjuje i sa upražnjavanjem nekog vida fizičkog vežbanja. Savetujemo pored higijensko-dijetetskog režima ishrane, svakodnevnu šetnju, najmanje od 5-8 km dnevno. Međutim, nisu svi ljudi za ovakav stepen fizičke aktivnosti.
Starijim osobama sa nekim propratnim koplikacijama, poput srčanih problema, nefropatije ili nekog drugog oblika, preporučuju se umerene šetnje. Zbog napetosti na poslu i ubrzanog načina života evidentan je porast i kardiovaskularnih oboljenja kod dijabetičara tipa II. Najugroženiji su poslovni ljudi i tu vrstu dijabetesa koja se javlja kod njih nazivamo „menadžerska bolest“ jer su oni konstantno pod stresom.

Hroničan stres loše utiče na sekreciju pankreasa koji je možda već oštećen zbog genetske predispozicije za pojavu šećerne bolesti. Pored toga, osoba koja je pod stresom više jede, gojaznija je, tako da se stvara još jedan faktor rizika.

Osobe koje imaju predispoziciju za nastanak šećerne bolesti imaju slabiju sekretornu aktivnost beta ćelija endokrinog pankreasa koji luči insulin, pa ne bi trebalo da budu gladne, a s druge strane potrebno je preventirati konzumiranje velike količine hrane koja dovodi do povećane sekrecije insulina jer na taj način iscrpljujemo pankreas. Jako je važno da pacijent koji je oboleo od šećerne bolesti, bude dobro iregulisan, jer ukoliko je glikoregulacija nezadovoljavajuća, može da dođe do pojave hipoglikemije koja uzrokuje promenu funkcije CNS-a, usled nedostatka energetskog supstrata. Česte hipoglikemije mogu da utiču na intelektualne funkcije mozga, značajno se smanjuje kvalitet života, normalan rad i komunikaciju sa porodicom. Dugogodišnji dijabetičari mogu da izgube kontreregulatorni mehanizam koji ih upozorava na skok pojedinih hormona i pojavu hipoglikemije. Zbog toga oni nisu u stanju da na pravi način odreaguju i preduhitre njenu pojavu. Sa pojavom insulinskih analoga, poput glardžina, značajno je poboljšan kvalitet života ovih ljudi.

Primenom glardžina značajno je smanjena doza insulina koju pacijent koristi, a osobe koje boluju od dijabetesa osećaju se mnogo bolje, sa više energije, nisu umorni, malaksali i klonuli. To nije samo zbog toga što im je uspostavljena optimalna glikoregulacija, nego i zbog toga što je smanjena mogućnost pojave hipoglikemije, komplikacije koja najviše plaši ovu vrstu pacijenata.