Kako analizirati pesmu Kalenić

Vasko Popa je bio akademik, jedan on najpoznatijih pesnika na srpskom jeziku. Njegova prva zbirka „Kora“ smatra se početkom srpske moderne posleratne poezije. Posle ove, Vasko je objavio jos neke zbirke među kojima je „Uspravna zemlja“. Čitajući ovu zbirku u celini otkrivamo dublji smisao ljudi, događaja i građevina srpske prošlosti. Lirski subjekat ove zbirke je putnik koji defiluje kroz vreme, odnosno vekove. Prvi od pet ciklusa je „Hodočašće“ koji ima sedam pesama. Po cenjenom piscu hodočastiti znači ići upravo tamo gde izvire nešto sveto, u ovom slučaju manastiri.

Kako analizirati pesmu „Kalenić“

Pisac je u pesmi „Kalenić“ opevao izvanredno srednjovekovno zdanje koje je podigao Bogdan, vojvoda destopa Stefana Lazarevića. Kalenić je najraskošnije ukrašena crkva koja je bila u sastavu moravske škole. Freske su oslikane svetlim bojama, a uvedene su i potpuno nove boje kao sto je žuta. Baš iz tog razloga lirski subjekat biva fasciniran freskom na zidu.

Pesnik, videvši sliku anđela, poistovećuje sebe, odnosno svoje oči s njegovim. Vasko koristi boje da bi dočarao svoje utiske kroz sliku, jer su bili snažni. Na početku, gledajući lice anđela, on govori: „boje sviću“, a time nam kazuje da izranjaju iz tame vekova odnosno iz vremena u kome su slikane. Boje kao da su na ivici zaborava, jer propadaju od vlage i nemara. Ono najstrašnije je to što je došlo do duhovnog zaborava koji prekida vezu sa korenima i poništava naš stvarni identitet.

Kada Vasko pominje tuđe senke, pod tim podrazumeva nagoveštaj mraka koji nadvlađuje svetlost. Tuđe senke su i takođe simbol nedaća koje se nadvijaju nad našom zemljom i ne daju maču da se vrati u korice. Pisac nam ponovo prikazuje boje u kontekstu „boje zru“. Time misli na to da sve te boje, vekovima stare, ipak traju, izranjaju iz proslosti i zaborava i odolevaju godinama koje jure.

Pesnik je naglasio „inat lepi“. Inat je zapravo suština našeg naroda i jedino ga ta osobina goni da ostane, bori se i opstane. Inat koji pokazuje freska svojom istrajnošću svetli kao oreol. Ta se osobina čita na licu mističnog anđela i prenosi na hodočasnika, odnosno lirskog subjekta. Treći i poslednji put se u pesmi pojavljuju boje i to „boje gore“, koje sada znače mladost, zapravo istoriju jednog naroda, one su simbol naše kulturne baštine. Ove boje su sa tendencijom da traju, jer tek sviću.

Ova pesma je u svakom čoveku. Svi mi gajimo zrno inata prema životu ili zlu, baš kao i manastiri sa svojim freskama prema godinama i tamnoj prošlosti. Vasko Popa je kroz freske najbolje pročitao prošlost našeg naroda i sa divljenjem sve to digao u nebesa. Stavio nas je među zvezde, nas i naš inat lepi.