Tokom celog školovanja, kada je u pitanju predmet maternjeg jezika i književnosti, javljaju se poteškoće u pisanju sastava, seminarskih radova, prikaza određenih dela ili razumevanja sadržaja koji treba pročitati, pa možda kasnije i preneti na papir. Sastavi predstavljaju naše reči prenete na papir, preciznije, naše impresije, doživljaje, stavove, poglede, želje, namere ili događaje koji nas vezuju za određeni period života, ali ih treba stilski, poetski i gramatički formulisati i pravilno napisati.
Sastavi zahtevaju određena umenja i veštine kako bi on bio što bolji, ali, važno je napomenuti da to nije nesavladivo niti toliko teško da se ne može ostvariti. Kada je reč o sastavima koji se pišu o godišnjim dobima, javljaju se poteškoće. Učenici koriste ustaljene početke, fraze, rečenice koje su prethodno čuli ili pročitali na nekom drugom mestu, pa dolazi do besomučnog prepisivanja i preštampavanja određenih segmenata, pa kvalitet rada nije na zadovoljavajućem nivou.
Kako sam proveo letnji raspust
Kada je reč o temi koja je usko vezana za letnji raspust – treba pustiti maštu, doživljaje, utiske i lične impulse da osvoje i oblikuju naše rečenice. Ali, pre toga, moraju se ispoštovati stvari tehničke prirode.
Uvod
Svaki sastav mora imati uvod. U uvodnom delu najbolje je da stoji nešto uopšteno, opšte, i da ne bude preterano dugačko, već sažeto i jasno. Dakle, šta za osobu koja piše sastav predstavlja leto, koja osećanja budi u njemu, može staviti da je to period kada nema obaveza, kada se nesmetano i bez prevelikih ograničenja druži sa svojim prijateljima, ili idi na more, u posetu baki i deki na selo, nešto čita, igra se, provodi vreme u igri, sa roditeljima, više odmara, jede sladoled, i radi u većoj meri sve stvari koje su mu tokom godine manje dostpune zbog obaveza, škole ili bilo kojih drugih aktivnosti. Uvod treba da ima dve ili tri rečenice, da bude jasan, i kao i u drugim paragrafima, rečenica ne sme počinjati sa: pa, da, ali, kako, i, a, itd. Najbolje je da u uvodu stoji opšti utisak o ovom godišnjem dobu i stvarima koje se rade tokom istog.
Razrada
Razrada predstavlja težište i ključni deo sastava. Treba da bude precizna, da jedna misao prati drugu, da se jedna rečenica nadovezuje na drugu, da se ne preskače sa teme na temu, nepovezano, bez jasne misaone niti, da ne bude kratak – usled čega bi nešto falilo, niti da bude dug kada čitalac gubi koncentraciju, gubi tok radnje koji je pratio, ili da se, jednostavno, ne skrene sa teme, pa se sa letnjeg raspusta i doživljaja tokom rasputa ne pređe na neke teme koje nemaju veće veze sa osnovnom idejom.
Nakon uvoda koji treba, kako i kaže sama fraza, da uvede u nastavak sastava, razrada treba da predstavi doživljaje, utiske, uspomene, osećanja ili anegdote sa raspusta. Najpogodnije bi na početku razrade trebali navesti par događaja koji su bili najupečatljivi, najzanimljiviji ili koji su najbolje zapamćeni sa raspusta, pa potom, malo duže, u više rečenica, preciznije i slikovitije opisati neki događaj ili trenutak koji je bio najupečatljiviji, najlepši ili koji će se duže pamtiti.
Centralni događaj može biti putovanje, poseta, zanimljiva igra, pročitana knjiga, šetnja, provedeno vreme na zanimljiviji, drugačiji i neuobičajniji način nego tokom godine.
Potom, treba nizati i ostale trenutke koji su bili najzanimljiviji. Ne treba da ih bude previše, da se onaj koji čita ne bi ,,izgubio“, treba da ih bude nekoliko, da budu zanimljivi, upečatljivi, slikoviti, duhoviti, sentimentalni – identični onakvi kako ih je osoba koja piše doživela. Dakle, sve ono što se osetilo ili doživelo tokom tog perioda treba preneti na papir, u lepe rečenice.
Treba izbegavati da rečenice budu duge, sa puno apozicija ili apozitiva, da budu zamorne ili komplikovane za bolje razumevanje. Bolje je imati i nekoliko manjih i lepše oblikovanih rečenica, nego jednu veliku koja će biti ,,nabacana“, nerazumljiva, nekonstruktivna, gramatički nepravilna ili previše suvoparna.
Zaključak
Zaključak treba da bude osvrt u jednoj rečenici na sve prethodno napisano. Treba izbegavati ustaljene završetke, kao na primer: ,,Tako se završilo još jedno leto“ / ,,Tako je prošlo još jedno leto“ / ,,Bilo je lepo i kratko“ / ,,Želeo/la bih da je duže trajalo“ / ,,Sve što je lepo kratko traje“. Poslednja, zaključna, rečenica, treba da sadrži iskreni poslednji utisak u vezi sa provedenim vremenom na letnjem raspustu, treba da se izdvoji jedan događaj, situacija, trenutak, jedno zbivanje ili događanje koje je ostavilo najjači, najlepši i najveći utisak tokom svog slobodnog vremena koje je provedeno.
Zaključak ne treba da bude preterano dug, opširan, treba da bude precizan i da ostavi ,,jak“ poslednji utisak prilikom samog završetka čitanja rada.
Sastav treba da bude homogena celina i najbolje ga je zamišljati kao nit koju treba da prati jedan ili niz događaja, osećanja i doživljaja koji se nadovezuju jedan na drugi, koji idu u lepom i smislenom sledu okolnosti.
Treba izbegavati stalne fraze, previše duge rečenice, nepotrebne podatke, duge i iscrpne opise. Sastav u vezi sa vremenom na letnjem rasputu treba da bude veseo, jedinstven, sa utiscima i trenucima koji se nose iz perioda kada je osoba koja piše uživala, radila stvari koje je najviše volela, tako da ih se lepo može sećati i da ih može lepo evocirati prilikom pisanja sastava i oblikovati ih u lepe, pravilne i jasne rečenice.