Kako povući paralelu između dela Čekajući Godoa, Čekanje i Stranac

„Ono što je prošlo, više ne postoji;
ono što će biti, još nije došlo.
Pa šta onda postoji?
Samo ona tačka u kojoj se sastaje prošlo i buduće.
Eto u toj tački je sav naš život.“
– Tolstoj

Vreme bez prestanka teče i sve u životu je prolazno. Provodimo svoj život u iščekivanju. Čekamo da odrastemo, završimo školu, nađemo dobar posao i osnujemo porodicu trudeći se svo vreme da to i dostignemo, da vremenom ispunimo sve svoje ciljeve i sva očekivanja. Medjutim, godine prolazeći ostavljaju zrelost i život više nije bezbrižan.

Apsurdno je čekanje koje ništa ne čini u svom iščekivanju. Čovek koji pasivno živi i posmatra svet oko sebe, zapravo i ne zivi, besmisleno i uzaludno troši svoje dragoceno vreme.

Život je dovoljno kratak da bi bio beznačajan.

Kako povući paralelu između dela Čekajući Godoa, Čekanje i Stranac

Uzaludno čekanje je ono što radi većina ljudi počevši od toga da nikada nije pravo vreme da se započne nešto novo. Trenutak nikada nije pravi za važne i hrabre stvari i tako strah od promena osuđuje čoveka na životarenje, kajanje, žaljenje, ravnodušnost i konstantno nazadovanje.

Uzaludno čekanje tek radi čekanja nam je najbolje dočarano u drami „Čekajući Godoa“, Semjuela Beketa.

Glavni likovi, Estragon i Vladimir, besmisleno egzistiraju, žive samo iz razloga sto su živi. Ne gaje nikakve želje i ciljeve, a budućnost im nema jarke i vesele boje. Predali su se monotoniji koju jednostavno opravdavaju čekanjem. Naime, oni svakoga dana čekaju Godoa i uvek nailaze na isti odgovor – Godo dolazi sutra. Istrajni su i uporni u svom čekanju bez obzira na to što su na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme. Dani su im prazni i identični, a priča depresivna i apsurdna. Oni žive u nadi da će se nešto u budućnosti promeniti, ali ništa ne čine da se to zaista i dogodi.

Vreme prolazi, oni ostaju.

U jedno trenutku mi se nameće ideja drame – treba živeti što duže, a ne što bolje. Vladimir i Estragon su se bar nadali, čekali nešto pozitivno što govori o njihovoj skrivenoj želji da žive bar još jedan dan.

Merso, u romanu „Stranac“ Albera Kamija, ne poseduje čak ni ta prividna, površna, prazna osećanja. On je do srži ravnodušan, do te mere da mu je svejedno kada će umreti. Svoje poslednje dane živi takođe u iščekivanju.

Njegovo iščekivanje je još apsurdnije, jer iščekuje u zatvoru svoju smrtnu kaznu. Merso narušava etičke propise tako što hladnokrvno, bez razloga ubija čoveka. Ovaj je mladić vodio banalan život, bez emocija i bilo kakvih potresa, uspona i padova. Jednako je reagovao na sva događanja, pa čak i na ona koja su izuzetno značajna kao što je smrt majke ili bračna ponuda. O majci kaze kako je to moralo da se desi, dogodiće se svima i u toj tragediji ne pušta ni suzu. Bilo mu je još ravnije hoće li ga devojka Marija voleti ili ne. Sa neverovatnom dozom mira ubio je čoveka i završio u zatvoru. Nije se branio, niti je želeo spas. Merso nije osećao pokajanje, ostao je miran i dosledan sebi. Ovaj lik se vodio filozofskom tezom da ništa nema smisla, pa mu je bilo isto i dobro i zlo. Svoju hladnokrvnost nije pokušao da sakrije lažnim suzama, samo nam je pokazao da se ovaj svet može shvatiti i iracionalno. Dok su ljudi pokušavali da pronađu racionalno objašnjenje za njegov postupak, povezujući ubistvo sa smrću majke, on je svesno čekao svoju smrt. Ljudima je neshvatljiva ideja da se neke stvari događaju bez razloga i da neki događaji nemaju logično i shvatljivo značenje. Zbog toga Merso ostaje stranac za svet koji ne shvata postupke bez razloga, a samim tim i za sebe, jer je drugačiji.

Prateći krivudavu liniju književnosti, nailazimo na mnoge pisce koji su se bavili problemom otuđenosti, problemom greha i svesti. Horhe Luis Borhes je nalik Kamiju, samo sto on piše pripovetke. Napisao je „Čekanje“, u kome je glavni junak Viljari.

Čitajući Kamijevo i Borhesovo delo, možemo tvrditi da su imali slično viđenje o svesti.

Pripovetka „Čekanje“ i roman „Stranac“ nose potpuno istu pouku – nakon svega ipak plaćamo ono što smo učinili i sasvim je nepotrebno odbacivanje od strane društva, jer smo i sami svesni krivice. Kako je Merso svestan ubistva koje je počinio, tako i Viljari ne odstupa od realnosti. Oboje utehu traže u rutini i oboje iščekuju svoju smrtnu presudu. Zanimljivo je i to što se obojica nalaze u zatvoru, samo što je Viljari sam sebi odredio zidove i stvorio imaginarni zatvor u svojim mislima od svog straha.

Paralela koja ih takođe povezuje je noć. Merso ne može da spava, dok Viljarija progone istovetni košmari, on iz noći u noć proživljava svoju smrt.

Čini se da su obojica umrli i pre svoje realne smrti.

Oba pisca su nam predočila da otuđenost dolazi prvo od nas samih, zatim od društva. Naši postupci nas odvajaju od drugih ljudi, lična shvatanja i poimanje stvari. Ne postoji pomilovanje za ono što su uradili glavni likovi ovih izvanrednih dela, jer je jedan ubica, a drugi izdajnik, obojica su se nasmejala moralu i postali ništa drugo no stranci etickom narodu.

Oni su boje sopstvenog karaktera, a karakter je njihova sudbina.

Ova tri dela govore o usamljenosti i otuđenosti čoveka koji nije bio spreman da krene dalje pravim putem. Govore o ljudima koji su sami sebi posejali jad i bedu. Dakle, ne cekajmo Godoa, jer nikada neće doći. Sami smo kovači svoje sreće, odnosno nesreće. Izbegnimo ravnodušnost koja sahranjuje srce i dušu. Apsurdan je zivot koji ne daje i ne prima, koji ne hita ciljevima i ostvarljivim željama. Apsurd je život konzervativca , jer njegova barijera samu sebe sputava.