Kako analizirati pesmu Septembar

Stevan Raičković je jedan od naših najvećih i najpoznatijih pisaca. Njegov pesnički svet čine priroda, usamljenost, tišina, harmonija. On kaže da je priroda u njegovim pesmama samo materijalni okvir za one suštine koje je nameravao da izrazi.

„Septembar“ je jedna od tih, prirodom uokvirena, sažeta, a ipak jaka pesma.

Kako analizirati pesmu Septembar

Ova pesma je emocionalna, ekspresna i sažeta. Ona na prvi pogled govori o devetom mesecu, o početku jeseni, ali to je samo privid. Ovaj mesec se ipak treba tumačiti kao sinonim raskoši, zrelosti, ali i prolaznosti. Stevan se na samom početku obraća pesmi. Zaustavlja je pitanjem: „jesmo li živeli, jesmo“. On se zapravo obraća sebi samome, odnosno svom stvaralačkom biću i to izgleda kao pitanje, ali opet više zvuči kao konstatacija. Pesnik preispituje uspešnost ispunjenja stvaralačkog čina, a odmah zatim ga i potvrđuje. Tako da se njegova osećanja, nakon prvog stiha, mogu definisati kao zadovoljan i ispunjen čovek, pun samopouzdanja i sigurnosti, precizan i rešen. Nikako se drugačije ne može shvatiti, jer je odgovor jako kratak i direktan, naravno potvrdan. Toliko je brz sled pitanje – odgovor, da nema dileme i nedoumice. Ovo je jednostavno pesma u pesmi, jer je misaoni krug još na početku dobio kraj: „jesmo li? -jesmo“.

Čitajući sledeća dva distiha zaključujemo da pesnik gaji određena, ne tako prijatna osećanja. Recimo – tuga, nostalgija, praznina… On govori pesmi da mu je oduzela najlepše sate u životu. To ne znači da on žali sto je izgubio uzalud te sate, već govori o tome kako je poeziji poklonio najlepši period svog života. Ako pesmu pročitamo više puta, shvatićemo da Stevan ne žali ni za čim, jer je stvaralački ćilj ispunjen, a tuga nema doslovno značenje. Njega kao da tuga nagoni na još veće stvaranje, jer ga to čini srećnim i ispunjenim, shvata da, kada pogleda svoju prošlost, lepotu pronalazi u svom radu. On je živeo za pesmu, a ona obitavala u njemu. Lepota u lepoti za produkt dobija lepotu sa kojom se svi možemo upoznati i veličati je.

U ovom umetniku se stvorila pesma kada priroda umire. Stevan je ovom pesmom jako malo napisao, ali izuzetno puno rekao.

Njegove reči su dobile jačinu i ritam, tempo i osećajnost. Sve one znače mnogo više od gramatičkog, jer imaju izražajnost i sugestivnost. Ova pesma je slikovito opisana, dobila je emocionalnu izraženost i ritmički je organizovana. Tako mala, a idealna, ova pesma je izvanredna i neprocenjiva. Ona je bogata simbolima i figurama. Stevan Raičković je umetnik koji se nikada dovoljno neće ceniti, vanvremenska ličnost.