Kako analizirati delo „Proces“ Franca Kafke

Franc Kafka rođen je 1883. godine u jednoj jevrejskoj porodici u Češkoj. Školovao se u Pragu, gde je i doktorirao prava, na Karlovom univerzitetu, jednom od najstarijih univerziteta u Evropi. Kasnije se razboleo od tuberkuloze, koja je bila i uzrok njegove smrti. Umro je 1924. godine na jednoj bečkoj klinici na kojoj se lečio. Njegov grob nalazi se u Pragu. Iza Kafke je ostao bogat književni rad. Napisao je 3 romana, brojne pripovetke, a važno književno i ljudsko svedočanstvo predstavljaju njegova pisma (1902-1924.), kao i dnevnici (1910.-1923. godine). Ipak, kako mnogi smatraju, najpoznatije i najveće delo Franca Kafke je roman „Proces“.

Iako se u svom tumačenju sveta Kafka često služio nadrealističkim i ekspresionističkim elementima, njegova književnost ne pripada nijednoj umetničkoj školi, niti se može vezivati za jedan konkretan književni stil. Njegova umetnost izražavanja, pokretana duboko iznutra, je lagana, tiha. Do te mere da izbegava naglašenost, osećajnost, patetičnost, eksplozivnost. Tradicionalne granice između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta, između jave i sna, kod Kafke i ne postoje, izbrisane su.

franc kafka proces

Mada se gotovo sve što je Kafka u Procesu, ali i u ostalim svojim delima zapisivao i tumačio, može shvatiti dvojako, on je ipak uspeo da izgradi jedan specifičan stil koji na momente deluje trezveno, savršeno jasno, poput nekog važnog dekreta ili zapisnika. Njegova proza je kruta i hladna, ali odiše nekom mističnom lepotom, nalik na neku gromadnu stenu koja se dostojanstven uzdiže i štrči ka nebesima, ostavljajući bez daha svakog svog posmatrača.

Zbog jasnoće i oštrine ocrtavanja psihe svojih junaka, Kafka je na neki način preteča nadrealizma. Međutim, lica koja opisuje niti imaju svoje „Ja“, niti se mogu oslovljavati sa „Oni“. Više liče na senke. Ta bezlična stvorenja tumaraju po maglovitom svetu sumnje i otvorenih pitanja na koja čitalac nikada neće dobiti odgovor.

U romanu Proces još na samom početku, naglom i neposrednom uvodu u priču, Kafka suočava svoje čitaoce sa situacijama koje protivureče racionalnoj logici, poremetivši svakodnevicu svoga junaka Jozefa K. neobičnim događajima koji ga dovode u specifičnu psihološku situaciju. Jozef K. ispada iz svoje naizgled koherentne svakodnevice i biva uvučen u splet najblaže rečeno neobičnih događaja.

A onda počinje opovrgavanje, koje traje i provlači se kroz čitavu knjigu. Sve je u ovom delu podložno sili opovrgavanja i spremno kao zapeta puška da se u svakom momentu transformiše u svoju suštu suprotnost. Nema ničega što bi moglo da bude stabilno, smireno, ničega što bi moglo da uđe u normalan tok „biografskog“ vremena.

Čitaocu ne stoji na raspolaganju ništa što bi moglo da mu pruži takav uvid koji bi mu pomogao da poveže značenja, te je primoran da svaki pojedinačni iskaz, bez obzira na njegov kontekst, povezuje sa stvarnošću i situacijam iz svog ličnog iskustva.

Stvarnost u romanu Proces je samo prividno logična. Kafka veoma vešto pravi simulaciju realnosti iza koje se krije njena poremećenost, njena alogija. To radi tako ubedljivo da čitaocu nameće jedno dubokoumno pitanje – da li je taj svojevrstan nered samo u glavi Jozefa K. ili je takav i čitav svet? Jer se sasvim suprotno Jozefovim očekivanjima, sasvim nepredvidljivo, ponašaju i ostali likovu u Procesu.

Jozef K. je uhapšen iako nije počinio nikakvo zlo delo. Iako je reč „hapšenje“ izgovorena, Jozef K. nije zatvoren ni u kakvu tamnicu. Ta tamnica nalazi se jedino u njemu samom. On to saznanje koje ga razjeda nosi u sebi, kao što u sebi nosi i proces, sve dok ne postane odasvuda okružen njime. Jer proces teče nečujno i nezaustavljivo. Dakle, Jozef je istovremeno i zatvoren i slobodan. On zvoni za poslugu, a u njegovu sobu ulazi potpuno nepoznat čovek. Njegov uobičajeni zahtev da mu se donese doručak praćen je prigušenim podrugljivim smeškom iz susedne sobe.

Zahtevi Jozefa K. nisu veliki. On želi samo pravedan postupak i uvid u optužnicu. Ali to će zauvek ostati nedokučivo za njega. Jer sve je, pre nego što je uopšte i započeto, već odlučeno. Inicijator pokretanja postupka je nepoznat, nepoznati su i razlozi njegovog pokretanja. A sve se okončava pogubljenjem. Krivicu predstavlja sama činjenica postojanja.

Dva bleda i debela gospodina, obučena u redengote, sa cilidrima na svojim glavama, odvode Jozefa K. kroz mračnu noć u kamenolom u kome će biti pogubljen. Te dve sasvim obične figure, to su izaslanici pakla. A pakao čiji su oni pripadnici – to je u stvari ljudska svakodnevica, birokratski aparat, oholost bogatih i beda podlačenih, nepravda i nevolja koja može zadesiti svakog običnog smrtnika na ovoj našoj planeti.

Vaša reklama u ovom članku?
Sponzorišite ovaj članak sa reklamom ka vašem sajtu, poslu, ponudi.. Budite brži od vaše konkurencije. Kliknite ovde za više informacija

Zabrana kopiranja članka

Ceo sadržaj ovog članka je vlasništvo sajta Kakopedija.com i autora, ukoliko nije drugačije napisano. Njegovo preuzimanje je uslovljeno Creative Commons 3.0 licencom. Svako kopiranje i korišćenje materijala bez navođenja autora i linka ka izvoru, ili korišćenje u komercijalne svrhe smatra se kršenjem autorskih prava i podleže zakonskim sankcijama.

Mile Jovančić

Avatar photo
Profesor muzičke kulture, ali sam svestran i volim da pomažem ljudima. Nadam se da će vam se svideti moji tekstovi.

SLIČNO

Ociju tvojih da nije

Kako analizirati pesmu „Očiju tvojih da nije“

Vasko Popa važi za pesnika srpske moderne poezije. Izdao je više zbirki pesama. Jedna od …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *